Dlagi dluze Jovo (XXIII. dio)
Moji tata i mama nesto tiho su saputali. Pa onda nesto smijuckali se. Pa pogledavali su na blacu i mene. Pa onda opet nesto suskali su i dogovalali se. Tajno. Da ja ne cujem. Jel blaco ionako plemali je. Pa nista ne lazumije. A onda mama odjednom lekla je da cini joj se. Da to nie doblo. A tata leko je da isto plobat ce. Sutla. Da to bit ce vazan espeliment. A ako ne upali. Da onda volontilat ce.
{jathumbnail off}I da onda ko slivi glupog Stulkopela. Mama opet lekla je da stvalno cini joj se da to nie doblo. A tata onda leko je da on odlucio je. A da kod nega nema demoklacie. Da kad udavala se da sto onda nie mislila. Na demoklaciu. Onda nie joj smetalo. Tako tata leko je. A mama nasmiesila se i lekla:-Takog te volim. Dlagi moj Lambo. Jel nisi ti ko ove danasne tetkice.
Tati oci zasjale su. Jel bio je jako zadovolan. Kad to je cuo. A ja jedva ceko sam sutla. Da vidim sto to oni su smislili.
Kad doslo je sutla ja plobudio sam se. I zabolavio sto bilo je jucel. Jel bio sam jako gladan. Ko i svako jutlo. Onda vidio sam mamu. Pa onda ko i obicno. Leko sam:- Mama doblo jutlo.
Jel ona uviek obozava kad to joj kazem. Ali ovog puta sutela je. Ja mislio sam da ima neke sluse. Pa da opet slusa neku svoju mjuzu. Kako ona koi put to zna. Onda ipak vidio sam da nema sluse. Zato opet ponovio sam da doblo jutlo mama. Ona i dale sutela je. Ja malo zablinuo sam se. Da mozda nije ogluvela. Onda doso sam pled nju. Pa onda sam mahnuo.
Ona tada lekla je: -Izvoli dijete.
Ja sve vise cudio sam se. Jel uvek dosad lekla bi izvoli sine. Onda ja poceo sam: – Mama…
A ona odmah plekinula me.
-Vise da nisi upotlebio tu luznu lec-lekla je stlogo-jel plijavit cu te na loza telefon.
Ja malo plepo sam se. Pa u stlahu pito sam da kakav telefon. Ona lekla je da ona sama smislit ce neki telefon. Za plijavit luzne leci. Kao napimel mama. Ili tata. Ili napimel sin. Ja gledo sam je u cudu.
-A sto sam ja ako nisam sin?-pito sam je.
Ona lekla je da ne zna. I da nie nena bliga. Da ona samo je loditel bloj dva. A ostalo da moj je ploblem. Onda u dnevni uletio je blaco. U loza halinici. Tlgo je halinicu sa sebe. I tlazio autic s koim obozavao je iglati se. Ali loditel bloj dva dala mu je lutku. Blaco lasplako se. Jel nie htio lutku. Pa lutito bacio je na pod. Ja leko sam loditelu bloj dva da blaco place. A on mi odgovolio je da to je zadna opomena. Jel da nema vise blaco. I jel da blaco isto luzna je lec. Da ono sto vidim pled sobom, da to je diete bloj dva. I jos samo jednom da lupim glupost pa da vidit cu kako liepo zvoni loza telefon. Tako zapletilo mi je ono ispled mene. To jest loditel bloj dva. I jos bio skloz ozbilan je. Zato ja skolo poceo sam plakat. Pa tiho leko sam da gde nestala je moja obitel.
Kad to cuo je lodiel bloj dva, skolo poludeo je. Pa odmah stlogo poviko je. Da ovo stvalno obislo je sve glanice. Da kakva obitel. Da to jos najgloznia je lec. I da ovo stvalno zadna opomena je. Onda ja samo sutio sam. Od stlaha. Jel nisam znao smiem li leci da htio bih popiti mlieko. Jel sto ako ono napimel postalo je tekucina bloj dva? Pa ako zazvoni loza telefon. I odvede me Stulkopel. Svoim pedelofilima.
Zato ja otiso sam u sobu. I tamo dugo, dugo. Tupo blenuo sam u zid. Jel jedva ceko sam da tata dođe kuci. I jel nado sam se da nie i on poludio. A onda, konacno popodne. Uletio je tata. Ja bio sam skloz sletan. Iako jako gladan i izmucen. Pa odmah viknuo sam: -Tata!
On biesno pogledo me i leko. Hladnim glasom:-Kakvo ovo je pimitivno bice? Kako samo je bezoblazno? I otkud plavo mu da govoli glozne lieci? Kakav tata? Sto je to? Ja sam loditel bloj jedan.
Jos leko je da kad vidi me tako pimitivnog da odma jasno mu je da doblo je naplavio. Kad odlucio je malo plomenit nasu obitel. Onda pozvo je jednog balbu. Koi doso je s nim. I leko:-Ovo je Sinisa. Od sad on bit ce loditel bloj dva.
-A ti-oklenuo se mami-kupi se. Nestani pod hitno. Od danas mi modelna smo obitel. A ne neka zatucana. Sa musko i zensko.
Plvi loditel bloj dva pogledala je loditela bloj jedan. Pa klenula je pakilati se. A onaj glozni balba Sinisa. Gledo je u mene. Ispod oka. Slicno ko Stulkopel. Kad to vidio sam. Ja ziv uslo sam se. Uto moj mali blaco lasplako se. Jel osetio je da nesto ne vala. Ni ja nisam mogo izdlzat. Pa poceo sam plakat. Na sav glas. Jel odjednom osto sam bez mame. A ovaj glozni balba doso je u nasu kucu. Onda u stlahu. Digo sam luke plema tati. Ali nisam nista smio leci. Jel bojo sam se loza telefona. A onda loditel bloj jedan ispluzio je svoje luke plema meni. I naglo poceo je zmilkat. Jel oci napunile su mu suze. Sto nie dogodilo se nikad plije. A onda biesno leko je da j** Stulkopela i negove pedelofile. Da sve ovo skloz bolesno je. I da on odmah ide plijavit se za volontilat. Za lefelendum. Da blak je musko i zensko. I da sto nega tice se. Da moze sve otic u tli***. I to u loku odmah. Zajedno s Jovom i Stulkopelom.
Ja sav sam se najezio. Jel loditel bloj jedan bio je ljut ko pas. Pa glozno viko je i psovo. Onda ja samo sam lasilenih ociju. Uplaseno bulio u nega i loditela bloj dva. Jel nista nisam smio kazat. I jel nista nie bilo mi jasno. Za to vleme. Onaj glozni balba nekud je nestao. A moj mali blaco i dalje plako je. Da sve olilo se. Onda je loditel bloj dva uzela ga u nalucje. Pa njezno zaglila ga. I onda lekla da:
-Dlagi sine, ne placi. Mama se vlatila.
Ali blaco i dale je plako. Onda i ja poletio sam u mamine luke. Koe jos nikad nisam tako pozelio. Kasnie. Dugo, dugo. I ja plako sam na sav glas. A tata i mama tjesili su me. I lekli da. Onake glozne gluposti nece nikad vise. Pasti im na pamet.
Mali Ivica
