MAXPORTAL je došao u posjed dokumenta kojeg je napravila Vlada tadašnje SR Jugoslavije, u kojem su taksativno navedene optužbe protiv hrvatskih branitelja, Hrvata i Bošnjaka u BiH, te nekoliko optužnica protiv Slovenaca, piše na maxportalu.hr.

Tekst objavljujemo u orginalu, na jeziku na kojem je napisan:

SAVEZNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA Z/sg -780/92/doc-1/S SAVEZNA VLADA
Izvještaj komisiji eksperata ustanovljenoj na osnovi Rezolucija Saveta bezednosti 780 (1992.)

UVOD

Odgovarajući na zahtev, postavljen u Rezoluciji Saveta bezbednosti 780 od 5. oktobra 1992. sadržan u tački 1. Vlada Savezne Republike Jugoslavije dostavlja izveštaj o slučajevima kršenja međunarodnog ratnog i humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije Vlada Savezne Republike Jugoslavije podržava obrazovanje nezavisne Komisije eksperata, čiji je zadatak da prikupi, izuči i analizira informacije koje ukazuju na teška kršenja ženevskih konvencija i druga narušavanja odredbi humanitarnog prava.

Vlada SR Jugoslavije smatra da je za dalje političko rešavanje krize na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru od prvorazrednog značaja utvrđivanje svih relevantnih činjenica u vezi sa oružanim skukobima i aktima nasilja, posebno onim koji predstavljaju teške prekršaje međunarodnog ratnog i humanitarnog prava. Za buduću stabilnost u regionu, za odnose među novim državama nastalim izdvajanjem iz Jugoslavije, kao i za odnose među njihovim narodima je prvi i osnovni preduslov utvrđivanje odgovornosti za počinjena dela nasilja, razaranja, patnje i za nasilne smrti velikog broja stanovnika.
Priloženi izveštaj sadrži slučajeve grubog narušavanja ratnog i humanitarnog prava od prvih sukoba u Republici Sloveniji do danas.

Navedeni slučajevi se oslanjaju na materijale prikupljene od strane državnih organa, nevladinih organizacija i udruženja, kao i na izveštaje pouzdanih novinskih agencija.

Za svaki navedeni slučaj dokumentacija se može staviti na uvid Komisiji eksperata radi daljeg proučavanja. Neki od navedenih slučajeva nalaze se u postupku kod nadležnih pravosudnih organa.

Poštujući prvi navedeni rok od 30 dana od dana usvajanja Rezolucije, u Izveštaj nisu mogli biti uključeni mnogi drugi slučajevi koji predtavljaju uli ukazuju na jednako teška kršenja ratnogi humanitarnog prava.
Državni organi SRJ raspolažu arhivama i dokumentima SFRJ u kojima su mnogi podaci o radnjama i počiniocima dela učinjenim suprotno međunaronom pravu, i u skladu sa njim inkriminisanih u zakonodavstvu SFRJ, koja su prouzrokovala nastanak i početak oružanmih sukoba u Sloveniji, a potom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Ta dokkumentacija odnosi se na period pre njihovog međunarodnog priznanja kada je SFRJ delovala kao međunarodno priznata država na celoj svojoj teritorijji. Dokumenti pokazuju uzročno-posledične veze, organizatore iizvršioce događaja koji su kasnije eskalirali grubih povreda humanitarnog prava i ratnog zločina. Takve dokumente će SRJ takođe učiniti dostupnim Komisiji SB UN.

U priloženom materijalu naveden je samo manji broj svedočenja očevidaca jugoslovenskih i inostranih novinara. Postoji izuzetno veliki broj takvih svedočenja, od kojih će neki u narednim dopunama ovog Izveštaja biti navedeni sa svim relevantnim podacima.

U SRJ se nalazi preko pola miliona lica izbeglih pred ratnim dejstvima iterorom u Hrvatskkoj i Bosni i Hercegovini. Najvećibroj njih su sedoci – očevici i neposredne žrtve povreda humanitarnog prava. Prisustvovali su ubistvima, proterivanjima i drugim zločinima izvršenim nad njihovim najbližim rođacima, civilima, kao i nad pripadnicima oružanih snaga SFRJ. Državni organi i nevladine orgnizacije SRJ nastaviće sukcesivno Komisiji SB UN i javnosti da učine dostupnim svedočenja ovih lica.
Rad na prikupljanju i sistematizovanju dokaznog materijala za ratne zločine počinjene na terotoriji bivše Jugoslavije izuzetno je složen posao. Prilikom sistematizovanja prikupljene građe uzeti su u obzir, s jedne strane, izvori međunarodnog ratnog i humanitarnog prava, dok je, s druge strane, klasifikacija ratnih zločina izvršena u skladu sa karakterom oružanog sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije i odredbama nacionalnog krivičnog zakonodavstva bivše SFRJ.

Međunarodno-pravni osnov kažnjavanja počinilaca ratnih zločina na teritoriji bivše Jugoslaviji, koji najvećim delom nalazimo u ženevskim konvencijama o zaštiti žrtava rata (1949) i Dopunskim protokolima I i II (1977) uz ove konvencije, potrebno je upotpuniti odredbama Konvencije o suzbijanju i sprečavanju zločina genocida (1948), Međunarodne konvencije protiv uzimanja talaca (1979), Haške konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba (1954), imajući u vidu karakter i vrste počinjenih zločina. Sve pomenute konvencije ratifikovane su od strane bivše SFRJ.

Posmatrano po vrstama međunarodnih pravnih pravila, sadržanih u osnovnim izvorima međunarodnog humanitarnog prava, u oružanim sukobima na teritoriji bivše SFRJ učinjena dela mogu se svrstati u sledeće kategorije:

– namerno ubijanje civila,
– namerno ubijanje uhapšenika – ratnih zarobljenika,
– nehumano postupanje sa civilima,
– nehumano postupanje sa uhapšenicima – ratnim zarobljenicima,
– namerno ubijanje i nehumano psotupanje sa ranjenicima i bolesnicima,
– uzimanje talaca i stvaranje logora,
– razaranje civilnih objekata bez vojne potrebe,
– razaranje bogomolja, grobalja, kkulturnih i istorijskih spomenika,
– etničko čišćenje

Nehumano ubijanje civila, ranjenika i bolesnika kao i uhapšenika – ratnih zarobnjenika (razlika je nužna zbog menjanja pravnih svojstava oružanog sukoba) predtavlja veoma čest ovlik kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Po pravilu vršena su po grupama, ređe pojedinačno. Te grupe su u više slučajeva mešane. Ubijeni su obično bili izlagani mučenjnjima i ponižavanjima. Izdvajaju se masakri Bjelovaru (veći broj pripadnika regularnih vojnih jedinica zarobljenih u tamošnjoj kasarni), Gospiću (najmanje 24), na mostu preko reke Korane u Karlovcu (13 pripadnika JNA) u Borovo Selu (civili), Na Kkupreškoj visoravni (civili uhapšeni u više navrata), u selu Milići (civili) i sl.

Najnovija saznanja o masovnim grobnicama u okolini Vukovara na koja ukazuje u svom izveštaju od 28. oktobra 1992. godine i specijalni izvestilac Momiteta za prava čoveka Tadeuš Mazovjecki tek treba da budu proverena, da bi se utvrdilo da li je reč o sistematskim ubijanjima civila od strane učesnika u sukobu radi odmazde i sličnih pobuda, ili o licima poginulim u toku borbi, koje su na tom prostoru trajale veoma dugo i bile krajnje teške.

Primeri nehumanog postupanja sa civilima, ranjenicima i bolesnicima, te uhapšenicima, ratnim zarobljenicima su takođe brojni. Beleže se silovanja žena svih uzrasta, prinudnog odvođenja u javne kuće za pripadnike oružanih snaga, iznuđivanje izjava od uhapšenika – ratnih zarobljenika za televizijske emisije i novinske napise, izlaganje drugim vrstama fizičkih i duhovnih patnji.

Nehumani uslovi pod kojima su držani u zatočeništvu civcili različitih etničkih grupa, ne retko zajedno sa uhapšenicima – ratnim zarobljenicima, dovodili su često u pitanje njihov opstanak i narušavali fizičko i psihičko zdravlje. Tako je bilo u logorima u tunelu Bradina, Trnopolju, Tomislavgradu, Sarajevu, Konjicu, i Mostaru Sudbina mnogih zatočenika u logorima u Hercegovini, na primer, i do danas je neizvesna. Preko 20.000 Srba, na primer, koji su se nalazili u tim logorima nestalo je i ne zna se šta se sa njima dogodilo. Zatočeni civili su često korišćeni za masovne razmene uhapšenika – ratnih zarobljenika, kojom sprilikom se odstupalo od nekih pravila humanitarnog prava: davani su u razmenu i počinioci veoma teških krivičnih dela, bilo da su predhodno suđeni, bilo da uopšte nisu ni izvođeni pred sud (učesnici u masakru na mostu preko Korane u Karlovcu, počinioci većeg broja ubistava u Vukovaru i sl.).

Razaranje civilinih objekata koje se ne mogu pravdati vojnim potrebama vršili su pripadnici svih vojski i paravojski koje su se našle na ratištu u Hrvatskoj i naročito u Bosni i H ercegovini. U pitanju su namerna razaranja vezana za etnička čišćenja područja sa mešovitim stanovništvom. Jednostavno, zatirana su ognjišta da se na njih ne bi mogli vratiti odbegli stanovnici. Osnovno merilo je bila etnička pripadnost nekadašnjih stanovnika i tu se ponavlja ono što je započeto u 2. svettskom ratu pod vlašću NDH, s tim što su sada pored Srba ugroženi Muslimani, Hrvati i drugi.

Isti smisao svakako ima i sistematsko razaranje bogomolja, uništavanje grobalja, kulturnih i istorijskih spomenika. Brojni značajni objekti te vrste u zapadnoj Slavoniji i istočnoj Hercegovini više ne postoje (Saborna crkva u Mostaru, manastir Žitomislići i drugi).

Etničko čišćenje kao vid teških povreda mešunarodnog humanitarnog prava, saglasno odredbama člana 147. ženevske konvencije o zaštiti civila u vreme rata (deportacija i transfver zaštićenih lica, čemu se može dodati i razaranje civilnih objekata izvan vojnih potreba, ovde sa ciljem da se isključi svaka mogućnost povratka deportovanih, odnosno transferisanih lica u daljoj ili bližoj budućnosti, poprimilo je masovne razmere u oružanim sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije. Dokumentacija o ratnim zločinima koja se dostavlja Komisiji sadrži samo one izuzetno teške i masovne slučajeve etničkog čišćenja za koja se osnovano može pretpostaviti da sadrže elemente zločina genocida.

Odredbe nacionalnog krivičnog zakonodavstva bivše SFRJ (Krivični zakon iz 1977. koji je još uvek na snazi u svim bivšim jugoslovenskim republikama)u potpunosti ju usaglašene sa preuzetim mešunarodnim obavezama. U Krivičnom zakonu SFRJ, u Glavi XI – Krivična dela protiv čovečnosti i mešunarodnog prava inkriminisani su genocid (čl. 141), ratni zločin protiv ratnih zarobljenika (čl. 144), organizovane grupe i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina (čl. 145), protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja (čl 146), protivpravno oduzimanje stvari od ubjanih i ranjenih na bojištu (Čl. 147), upotreba nedozvoljenih sredstava borbe (čl. 148), povreda parlamentara (149), surovo postupanje sa ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima (čl. 150), uništavanje kulturnih i istorijskih spomenika (čl. 151.), podsticanje agresivnog rata (152), rasna i druga diskriminacija (čl. 154).

Vlada Savezne Republike Jugoslavije ponovo izražava svoju spremnost da u punoj meri sarađuje sa nezavisnom Komisijom eksperata i generalnim sekretarom UN na daljem istraživanju i utvršivanju svih činjenica u pogledu grubog kršenja ženevskih konvencija i drugih odredbi međunarodnog ratnog i humanitarnog prava.
03. novembar 1992. Beograd.

I – 001
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Borovo naselje, 04. juli 1991.
KRATAK OPIS: U cilju zastrašivanja srpskog naroda i etničkog čišćenja teritorija ubijeni su Dragan Mijatović, Stojan Stojanović i neki drugi, za sada neidentifikovani građani srpske nacionalnosti.
INDICIJE O IZVRŠIOCU: Počinioci su pripadnici ZNG Republike Hrvatske i MUP Hrvatske Zdravko Komšić, Marko Nujić, Stjepan Mačković, Tade Ištuk.
DOKAZI: Protiv pomenutih ličnosti pokrenut je zahtev za sprovođenje istrage od strane Vojnog tužilaštva u Beogradu. Svi dokazi o svojstvu i vremenu izvršenja krivičnog dela kao i izjave svedoka nalaze se u spisima predmeta pri Vojnom tužilaštvu u Beogradu – I VTK br. 1139/92.
NAPOMENA: Sva ova lica su shodno sporazumiu između Vlade SR Jugoslavije i Hrvatske o razmeni zatvorenika razmenjene u Nemetinu 14. avgusta 1992.
I – 002
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Borovo selo, 13. juli 1991.
KRATAK OPIS : Đuričić Milenko odveden je tog dana u 17 časova od strane dva lica pripadnika Zbora narodne garde i ubijen. Njegovo telo pronađeno je u Dunavu kod Begeča 17. jula 1991. godine. Familija je 27. jula prepoznala telo pokojnog Đuričića koji je zatim sahranjen u Novom Sadu.
INDICIJE O IZVRŠIOCU: Pretpostavlja se da je jedan od ubica Nebojša Hodak koji je i uhapsio Đuričića.
DOKAZI: Izjave supruge ubijenoga koja je data Državnoj komisiji za ratne zločine i zločine genocida 7. aprila 1992. godine. Potvrde o smrti Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, obdukcioni zapisnik br. SP566/91 Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu kao i drugi relevantni dokumenti Ministarstva unutrašnjih poslova odnosno Okružnog sudije u Novom Sadu.
NAPOMENA: Ime Nebojše Hodaka vezuje se i za ubistvo srpske porodice Zec u Zagrebu.
I – 003
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Selo Sotin, Vukovar, 29. juli 1991.
KRATAK OPIS: U cilju uništenja srpske nacionalnosti i pravoslavne vere ubijen je Mihajlo Nađ.
INDICIJE O IZVRŠIOCU: Počinioci su Zdravko Komšić, Stjepan Mačković, Ivan Mikulić i Tade Ištuk, pripadnici ZNG Republike Hrvatske.
DOKAZI: Protiv pomenutih ličnosti pokrenut je zahtev za sprovođenje istrage od strane Vojnog tužilaštva u Beogradu. Svi dokazi o svojstvu i vremenu izvršenja krivičnog dela kao i izjave svedoka nalaze se u spisima predmeta pri Vojnom tužilaštvu u Beogradu I – VTK br. 1139/92.
NAPOMENA: Sva ova lica su shodno sporazumu između vlada SR Jugoslavije i Hrvatske o razmeni zatvorenika razmenjena u Nemetinu 14. avgusta 1992. godine.
I – 004
KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Mirkovci (Teritorija sada pod zaštitom UNPROFOR), period juli-avgust 1991.
KRATAK OPIS: Od strane pripadnika ZNG na svirep način ubijeni su sledeći meštani ovog sela: Macura Milan, Šivčić Svetko, Šašić Pajo, Šašić Marija, Građanski Dragoljub (zaklan na spavanju).
INDICIJE O IZVRŠIOCU: Vojne i policijske snage ZNG.
DOKAZI: Izjave nadležnih vlasti u selu Mirkovcima, koje su poslate Crvenom krstu u Novom Sadu i Državnoj komisiji za ratne zločine i zločine genocida.
I -005
KVALIFIKACIJA DELA : Namerno ubijanje civila
MESTO I VREME: Sarvaš, Vukovar, 02. avgust 1991.
KRATAK OPIS: Pripadnici hrvatske paravojne jedinice su toga dana upale u kuću Veselina Adamovića i ubili njega i njegovu ženu Gospavu, Kada ih je pronašla mrtve Gospavina majka, pošla je po lekare ali je kada se vratila videla da njihova tela odvozi u nepoznatom pravcu Igor Farčić, Hrvat iz Sarvaša.
INDICIJE O IZVRŠIOCU : Pripadnici ZNG Republike Hrvatske.
DOKAZI: Izjava komšinice Bogdanke Radović, registrovana kod Državne komisije za ratne zločine.

Cijeli članak pročitajte ovdje.

Share on Facebook

Post on X

Follow us

Save