Svečev cjelov – Vladimir Nazor
I.
Med vama njemu blistaše na čelu
oreol onih što su tu da trpe.
On – i obučen u prnje i krpe –
Nosaše zv’jezde u svom odijelu.
Slab, pognut, sam i siv u tome b’jelu
sv’jetu, ko oni što znadu da strpe,
stajaše iznad gomile i hrpe
Visoko … svoje b’jede na propelu.
Vi ste se digli u dan kad i vuci
od zime dršću, protiv nevoljnika …
No kad iz grada prognaste ga svoga,
On osjeti na svojoj mrzloj ruci
poljubac topli Sveca asiškoga,
tog oca b’jednih, tog brata pjesnika.
II.
I on tad reče: – Ne vidim te, brate
Frančesko! Al te osjećam kraj sebe.
I moje srce ne preda. Ne zebe
Ruka. Sve moje naslanja se na te.
Ja više ne znam što je stolnjak, ćebe
i topli prsluk; al su mi još date
misli zbog kojih i drugi se pate …
Ubog i duhom bit ću tek uz tebe.
Prebogat ja sam. – Previše mi daše
dani i noći. Sveg me omotaše
sni, pređe r’ječi, parčad snova strtih.
Pa sad, pred tobom, ja se, eto, stidim,
jer pravog lica ne mogu da vidim
bratu Životu i sestri nam Smrti.
III.
Oče Frančesko, ti me sada vodi
po b’jelom polju našeg brata Sn’jega.
I tog me trha oslobodi svega,
nek sam ko d’jete što se jedva rodi.
Povedi sad me k bistroj sestri Vodi
što, da se smrzne, čeka studen dašak.
Nek budem i ja pravi siromašak,
go prut što hoće da iznova rodi.
Kad mi već dođe, pusti nek te prate
te noge moje. Uvedi me u taj
kraj čist i bio! O Frančesko brate..
Al on se trgnu. – O rame ga taknu
surova ruka. Glas redarev graknu:
– Gle. Vlak već ide. Odrpanče, stupaj!
Vladimir Nazor
